Мотив мртве драге у песми „Santa Maria della Salute“ Лазе Костића

             

              „Santa Maria della Salute“ је најлепша песма Лазе Костића, његова „лабудова песма“. То је једна љубавно-елегична песма. Ова песма представља сам врх поезије на српском језику. Настала је 1909. године, годину дана пре Лазине смрти, у сам смирај песниковог живота. Песму је Костић носио дуго у себи, чак 14 година. У њој се сусрећемо са мотивом мртве драге, мотивом који се често јавља у књижевности.

             Настанку ове песме претходила је интимна драма Лазе Костића. Костић се са својих педесетак година заљубио у Ленку Дунђерски, која је имала око двадесетак година и била је ћерка чувеног богаташа Лазара Дунђерског, његовог пријатеља. Љубав је била обострана, и Ленка је била заљубљена у њега. Костић је био опчињен Ленкином лепотом и младошћу, образованошћу и интелигенцијом. А Ленка је била опчињена и занесена познатим песником. Лаза Костић, схвативши да је ова љубав немогућа и неостварива и друштвено неприхватљива због разлике у годинама која је сувише велика, повлачи се и склања у манастир Крушедол. Лазар Дунђерски предлаже Костићу да се ожени богатом Сомборком Јулијаном Паланачки. Свестан да нема куд, јер не може да буде са вољеном Ленком, Лазар пристаје и 1895. године жени се Јулијаном Паланачки. Ту вест Ленка је веома тешко прихватила. Костић одлази са Јулијаном у Венецију где остаје без даха пред црквом Санта Марија дела Салуте. А Ленка одлази у Беч и те исте године, у Бечу, умире у својој двадесет петој години. Много тога је остало нејасно у вези са Ленкином изненадном смрћу. Највероватније да је једино породица знала праву истину. Било како било, очаран венецијанском црквом и сломљен због Ленкине смрти, Костић ће годинама у себи носити ову песму, све док је није довео до савршенства и објавио је као своју лабудову, опроштајну песму. Реално гледајући, изгубили су све, и Лаза и Ленка, али је зато српска поезија добила једну од најлепших песама.

            И колико год се Костић удаљавао од Ленкине смрти, она је била све присутнија у њему. Није могао да јој се отргне. Преплитање њене смрти и неостварене, а толико жељене љубави, изнедрили су песму која, као тајфун, носи све пре собом. И носи у бесмртност и Ленку и Лазу који су у њој заједно, кад већ нису могли то да буду у земаљском животу. А тако им је мало недостајало... Њена младост и његова старост нашли су се у време када је једно искључивало друго. У песнику се сукобио разум и осећајност, мозак и срце. Разум и мозак су надвладали осећајност и срце, песник се повукао, а она је умрла. „Наста смак света“. Ленка је припала „оностраном свету“. Она је мртва драга. И Костић се од обраћања Богородици окреће и обраћа мртвој драгој, љубави, жени уопште, божанској драгој. Лепоту храма поистоветио је са лепотом мртве драге. Храм и драга за Лазу – постали су једно. Схватио је свој грех према мртвој драгој – његов грех је био тај што је побегао од ње и њене љубави. И пошто је све прошло, Костић схвата да није добро поступио. Разум је победио, нема среће, стигла је трагедија као сведок да разум није био добар избор него лудост. Њена смрт изазвала је апокалипсу. Хиперболама васионских размера Костић показује снагу душевног слома који је изазвала Ленкина смрт. Ту се завршава земаљска љубав и почиње љубав у сновима, онострана љубав. Костић опева те сусрете са мртвом драгом. Она се јавља у сну, открива му суштину живота и смрти, нестајања и трајања, стварног и нестварног живота. Ти сусрети доносе милину, рајска осећања, љубав. Те сусрете разумеју само њих двоје. Снови и халуцинације постају Костићева свакодневица. Године ћутања сву бол, љубав и патњу рекле су кроз ову песму. Можда су и извриштале кроз ове стихове. Толика је њихова јачина. Општепрожимајућа. Сједињење Костићево са мртвом драгом ће доћи када дође крај живота, када се њих двоје сусретну у оном свету, то ће победити таму и ништавило, победиће „безњеницу“ и отворити врата раја. Мотив мртве драге овде се издиже изнад простора и времена који су схватљиви људском уму. Мртва драга је доживљена као божанско идеално биће. Овоземаљска драга је променљива и пролазна, а она о којој се сања, она је вечита. То је за Лазу била Ленка, о њој је сањао, са њом је сањао, она је, иако је имао Јулу крај себе, ипак била „та“ вечита. Некако се стиче утисак да лепота жене мора прећи у онострано, мора бити очишћена од овог света и тек тада постаје апсолутна. Та лепота мора ишчезнути, а самим тим онда нема срећног краја. И у овој песми је то случај. Лепа Ленка је умрла и нема срећног краја. Ни за њу, ни за Лазу. Несумњиво да је песма „Santa Maria della Salute“ много више од песме. Она је онај дубоки, искрени и болни јецај душе због немогуће љубави. Она патња која као речни вртлог врти у круг и увлачи у свој вир без шансе за спасењем. Четрнаест година „безњенице“ Лаза Костић биће у том вртлогу у којем је сањао свој живот пре Ленке, са Ленком, њену смрт, свој живот после ње и тај сусрет на оном свету с њом... Боли Лазин вапај и питање зашто му је Ленка тако касно ушла у живот... Ленка је „дивота“, „благо“, „златна воћка“ и он се болно пита зашто му није „сазрела пре“, јер он је већ стар, на дну живота...

               И тако је Лаза, у храму пред којим се нашао, видео свети знак и вертикалу преко које ће успоставити везу са божанским, небеским, духовним. У том храму је још један храм, Ленкин храм... Подигнут на успоменама и сећањима. Ова два храма имају заједничку лепоту и дивљење. А лепота је кобна, судбински је предодређена за несрећу. И јасно је да је лепа Ленка била несрећна.

               Овом песмом Лаза Костић се помирио и са небом и са земљом, а његова Ленка, његова мртва драга, колико год је била песникова највећа радост, у исто време је била и његова највећа лична трагедија. Јер, има ли ишта тужније него када изгубите неког кога безусловно и безрезервно волите, више и од свог живота?

В.М.В.