„Књиге, браћо, књиге, а не звона и прапорце...“

       Велику улогу у књижевном, културном и националном препороду имао је Доситеј Обрадовић. Знао је Доситеј да су  школа, образовање и наука једини пут којим Срби могу да крену у будућност са културно развијеним европским народима. Био је један од наших највећих умова. У себи је носио просветитељске идеје, био је за ослобођење и стварање нове српске државе. За време Првог српског устанка и Карађорђеве владавине био је министар образовања.

       Доситеј је био носилац нових тежњи и новог духа. Користио је свом роду ширећи науку и просвећени разум, ширећи љубав према правди, истини и мудрости. Целокупним књижевним радом је изразио сукобе између старих и нових схватања. Основни циљ Доситејевог рада било је васпитање појединаца и друштва. Био је наш први модерни књижевник. Схватајући да је језик основа културе, захтевао је најпре језичку форму: књиге треба да се пишу простонародним, а не службеним језиком цркве као до тада, јер само књиге које сви разумеју, и прости сељаци и пастири, могу испунити своју просветитељску функцију. И већ је у свом просветитељском манифесту „Писмо Харалампију“ (1783) изнео своју намеру да пише књиге на језику који ће бити народу разумљив. Циљ му је био да његова књига буде за сваког ко разуме српски језик и ко жели да се просвети, јер сви који знају да читају могу просветити разум, а разум је важан као и расуђивање и слободна воља. У животу треба увек бирати оно што је боље и што је корисно за све. А народног образовања не може бити ако није на народном језику. Књиге су непроцењиве, оне се боре и побеђују, оне царују и подижу до звезда. Доситеј је то врло добро знао и желео је да оно што ради буде корисно за све, без обзира на закон и веру. Величао је науку и опомињао на значај образовања. Имао је визију да се сви образују, јер је образовање основа друштва. А чини се да је баш он ударио темеље том образовању. Од Доситеја почиње наша световна књижевност. Радознао дух и жеђ за знањем и науком нису му дали мира. Пoстao je пoлиглoтa: нayчиo je клaсичнe jeзикe грчки и лaтински, нoвoгрчки, затим нeмaчки, eнглeски, фрaнцyски, рyски, aлбaнски, рyмyнски, итaлиjaнски. Његова путовања трајала су годинама, а све у циљу да би што више видео, прочитао и научио. Васпитање и образовање младих, најнужнија је и најкориснија ствар на свету, јер од тога све зависи... и добро и зло и срећа и несрећа... То је било јасно као дан великом Доситеју. Покретач и човек од знања и идеја, искристалисаних мисли и великих снова, заиста се трудио и успео да остави трајан споменик своме потомству, нама. Нажалост, чини ми се да ми, то Доситејево потомство, тренутно живимо у свету и времену у којем је Доситеј скрајнут на маргину свих других „важнијих“ ствари... И чини ми се да је све оно на шта нам је Доситеј указивао и чему нас је учио заборављено. Можда не код свих, али код већине – да. У свакодневици која гута све пред собом, некако изгледа да смо, опет на почетку... јер чују се само звона и прапорци неких новоизграђених цркава, а нове школе су реткост, као и бисери... Можда је време, последњи минут да се опаметимо и сетимо Доситеја и пронађемо онај пут на који нас је тај просветитељ извео... из магле... и схватимо да могу и звона и прапорци, али да без књиге и просвећености и просветљења младих нема живота...   

       А закључак би могао да гласи и овако: Доситеј је имао само једну намеру, а она је била да буде од користи свом народу, на тај начин што ће му на разумљивом језику и преко књига показати шта је добро и корисно, и којим путем треба да иде... Добро српског народа он је видео у општем добру човечанства, па није случајно истицао: „Књиге, браћо, књиге, а не звона и прапорце...“ и тако је отпочео борбу са великом жељом да српски народ, из улице пуне блата уведе на савремен европски пут... А да ли смо на том путу и сада, када нам је све битније од књиге и образовања, е, то је већ нека друга тема...

В.М.В.