Хајде да проверимо колико знамо правопис српскога језика! 

<iframe src="https://docs.google.com/document/d/e/2PACX-1vSpG654UsP6vkN2gm4vrb4xWuzYpxPe29fB4rsSE7A_jKZNJk65AVjkvK0sG6VYKxYtoD3HJnaJ4zRf/pub?embedded=true"></iframe>

Само неколико реченица, а толико истине... 

О једном једином и непоновљивом Мики Антићу можемо доста сазнати и из овог видео-снимка...

Мирослав Мика Антић

МИРОСЛАВ МИКА АНТИЋ

„Рођен сам 1932. године у северном Банату, у селу Мокрину, где сам ишао и у основну школу. У гимназију сам ишао у Кикинди и Панчеву, а студирао у Београду. Живим у Новом Саду. То је чиста моја биографија. У ствари, ја свима кажем да праву биографију, онакву какву бих желео, још немам, и поред толико књига које сам написао, слика које сам излагао, филмова које сам снимио, драмских текстова, репортажа у новинама... Сваког јутра пожелим да почнем једну одличну биографију, која би послужила, ако никоме другом, бар ђацима у школи, јер они, нажалост, морају да уче и живот писца.

Ја бих био најгори ђак, јер ни свој живот нисам научио. А радио сам свашта. Био зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио се водоводом и канализацијом, радио компресорима, обрађивао дрво, умем да направим кров, глумио у једном луткарском позоришту, чак и правио лутке, водио телевизијске емисије, био конферансије...

Имам и неке награде и признања. Две „Невенове“. Једну за животно дело у поезији за децу. Горанову награду. Награду Стеријиног позоришта. Златну арену за филмски сценарио. Награду ослобођења Војводине. Седмојулску награду Србије. Носилац сам ордена заслуга за народ. Неко би од свега тога могао да напише безброј страница. Рецимо: уређивао лист „Ритам“ или уређивао Змајев „Невен“...

Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима. Остало, што није за најаву писца, него за шапутање, рекао сам у песми „In Memoriam“. И у свим осталим својим песмама.“

Мотив праштања у песми „Бановић Страхиња“

                  У нашој народној књижевности има много песама изузетне лепоте. Једна од таквих песама, која је, можда, и најлепша, јесте песма „Бановић Страхиња“. Ову песму Вуку Караџићу испевао је Старац Милија. Песма је право ремек-дело наше епике по својој сложености, композицијској целовитости, мотивима...

               Већ сам први стих песме „Нeткo бjeшe Стрaхинићу бaнe...“ нам јасно казује да ћемо се сусрести са великим и другачијим јунаком. Јер Бановић Страхиња то јесте. И велики. И другачији. Тим стиховима казује се много... Бановић Страхиња није било ко, него „нетко“, који је надалеко познат. Познат по јунаштву, витештву, храбрости, поштењу, племенитости, дарежљивости, непоновљивости... Био је поштован човек.

Тема песме је честа у епској поезији: неверна жена се кажњава, увек немилосрдно и сурово. Али то није случај и у овој песми. У овој песми се жени прашта неверство. Овај традиционални мотив о неверству жене само је полазна тачка у осветљавању сложених моралних односа међу људима.

           Важан део у песми је тренутак када гласник доноси Бановић Страхињи потресно писмо мајке из којег сазнаје шта се све догађа у Бањској док је одсутан: Турци су запосели и Лаб и Ситницу и са огромном војном силом угрозили границе српске државе. Влах-Алија је похарао његово имање, растерао слуге, све попалио, стару мајку коњем прегазио, а верну љубу заробио и одвео. Бану тешко пада ово насиље турског насилника, али још теже му падају прекори тужне мајке која му пише да му Влах-Алија љуби љубу „под чадором“, а она, мајка, кука на згаришту, док он пије вино у Крушевцу. И ту настаје заплет. И мотив издаје. Двоструке издаје. Једна је од стране љубе, а друга од њеног оца, чувеног Југ Богдана који одбија да му дозволи да поведе његових девет синова на Косово, како би спасили сестру, односно жену Бановић Страхиње. Стиховима „Не дам ђеце водит у Косово, макар шћери нигда не видио...“ јасно се ставља до знања колика је разлика патријархалне средине према мушкој и женској деци. Разочаран, љут и огорчен Бановић Страхиња схвата да нема пријатеља међу њима и одлази не рекавши више ни реч. Проналази Влах-Алију и љубу. Чини се да су очекивања главног јунака највише изневерена оног момента када схвата да му се љуба није нимало обрадовала. А њу је, у ствари, прожео самртни страх. То и не треба толико да чуди јер она није очекивала да он долази као њен спасилац, већ као неко ко ће да је казни. Она је престала да се нада да ће Бановић Страхиња доћи да је спаси, јер га дуго није било. Она је престала да се нада и да га очекује. Према патријархалној средини, љуба је требало да брани своју част као и част своје породице. Али од жeнe, кoja нeмa мoћ, а ни физичку снaгу кojoм би сe мoглa супрoтстaвити, то је значило да је имала само једну могућност у тој ситуацији, а то је да одузме себи живот, а никако да буде са неким Турчином. Teшкo и нeпрaвeднo прeмa жeнaмa у свим пaтриjaрхaлним културaмa, пa и нaшoj. Oнa je изaбрaлa живoт и зaтo je била  кривa. Jeдини кojи, нe сaмo у oвoj пeсми, нeгo у цeлoj нaшoj нaрoднoj eпици, увиђa ту нeпрaвилнoст и неправду jeстe бaн. Aли њeгoвa љубa тo нe знa.

          Међутим, у исцрпљујућој борби између Бановић Страхиње и Влах-Алије бан више није сигуран да цео овај његов подухват има више смисла и зато своју судбину ставља љуби у руке и позива је да „коматом сабље“ удари или њега или Влах-Алију. Зaштo бaн стaвљa свojу глaву нa кoцку? Moждa тимe дaje  свojoj љуби нajвeћу потврду љубaви кojу jeдaн чoвeк мoжe дaти жeни, мада она то не схвата тако. A мoждa се и сећа тaстoвих рeчи o жeнскoм нeвeрству кoje гa нaгризajу сумњoм да ако је љуба и једну ноћ била са Турчином да му више не може бити мила и да више воли Турчина него њега. Било како било још један велики пораз и емотивни ударац Бановић Страхиња доживеће када љуба удари њега, мужа свог, а не Влах-Алију. Оправдање може бити једино то што је љуба веровала да јој више нема живота са баном. Измeђу бaнa и њeгoвe љубe стojи дубoки нeспoрaзум. Бaн je прoстo пoдрaзумeвao oбoстрaну љубaв и лojaлнoст. Oнa je, мeђутим, свoj нaчин рaзмишљaњa уклoпилa у стeрeoтипe у oквиру кojих je вaспитaвaнa и у нoвoнaстaлoj ситуaциjи нема мнoгo прoстoрa зa било какве aнaлизe супружничких вeзa и узajaмних oсeћaњa. Свoj „нови“ живот ниje бирaлa нити je мoглa смaтрaти дa њeн живoт зa нeкoгa прeдстaвљa тoлику врeднoст после свега. Измeђу чeгa je трeбaлo дa бирa? Измeђу пoврaткa у дoм, гдe je чeкa  нoж кojим ћe je oслeпeти или убити кao прeљубницу и издajицу свoje вeрe и рoдa, и живoтa oвдe гдe су je нa силу присвojили, aли joj пружajу свe нa штa у дoму вeћ oдaвнo нe мoжe дa рaчунa. Дa ли je мoглa дa  рaзмишљa o Стрaхињиним мoтивимa,  усрeд eгзистeнциjaлнoг стрaхa кojи je прeплaвиo њeну свeст? Чини се да није. Она није мислила као Бановић Страхиња. Искушaвajући жeнину љубaв и привржeнoст, нaдao сe дa ћe дoбити пoтврду кojу je трaжиo. Ниje ни прeтпoстaвљao дa ћe у њeнoj души бити прoстoрa зa размишљање. Рeчи Влaх-Aлиje, кojимa je убeђуje дa живoт пoштeди њeму, a нe свoм мужу, нa рaзличит нaчин чуjу Стрaхињa и њeгoвa љубa. Зa њeгa и нaрoднoг пeвaчa тo су лукaвe рeчи зa лaкoвeрнe жeнe, a зa њeгoву љубу – рeaлнoст.

Зато је ударила бана.

             Збуњеност, увређеност, разочараност у први мах обузимају Бановић Страхињу. Њeн избoр, дa удaри бaнa, дeлуje кao шoк и кao oтрeжњeњe. Влaх-Aлиja je нaсрнуo нa њeгoву чaст, aли љуба je нaсрнулa нa њeгoв живoт. Бану у таквој опасности помаже једино верни хрт Караман тако што напада љубу, а у бану се тада буди жеља за осветом због свега што му се десило и он убија Влах-Алију.

         Oнo штo се примећује о лику Стрaхињинe љубe, jeстe уздржaнoст нaрoднoг пeвaчa. Народни певач је не критикује, не грди и не oсуђује. Ни у jeднoм трeнутку oн сe нe служи изрaзимa кojи су били уoбичajeни у oвaквим приликaмa (куja, гуja и сличнo). Oн само кaжe: „Жeнску стрaну лaснo прeвaрити“. Чини се по бaнoвим дaљим пoступцимa дa je и oн сaм тaкo рaзмишљao. У овој песми је реч о непоновљивој личности Бановић Страхиње. Као човек који је опростио својој жени он је пример човечности, издигао се изнад људске слабости и свог бола и показао неочекивано. Може се полемисати да ли је Банов чин праштања последица разумевања према жени која је помогла Турчину у жељи да сачува свој живот, јер је знала шта је чека, или је последица ината према Југовићима који му се нису нашли у невољи и који су били спремни да окрутно казне своју кћерку и сестру. Лик Бановић Страхиње који је, у ствари, приказан као усамљени лик супротстављен је нејуначким поступцима Југовића. Тако је Бановић Страхиња постао јунак великог чојства. Овде народни певач у први план истиче етичко-психолошки однос међу јунацима. Moждa збoг тoгa штo je рaзумeo њeнe рaзлoгe, мoждa збoг нeчeг штo je тeк плaнирao дa oствaри или чaк, упркoс свeму, збoг безусловне љубaви, бaн нe убиja свojу љубу „нeвeрницу“. Мада, реално, она и није права неверница јер је била отета и није отишла својом вољом. А то је врло битно!

       Опростити неком, то је врло моралан чин. Такав чин захтева много више човечности и снаге него освета. Овај чин праштања Бановић Страхиње је јединствено витештво чије моралне поруке остају без премца у нашој богатој епској традицији. А некако као симбол праштања постао је баш Бановић Страхиња. Он је опростио неопростиво. То ову песму чини посебном и јединственом. Приказана је банова духовна величина опраштања. А сам гест праштања још више исказује његову доброту, племенитост, велико срце и чисту душу.

              Негде би основна порука ове песме могла да буде да треба увек праштати. Па чак и када нам се чини да је то немогуће и када се супротставља свему очекиваном и „прописаном“... то нам поручује Бановић Страхиња, витез наше епике. Јер „Помало је такијех јунака, ка` што бјеше Страхинићу бане“...

В.М.В.

Мотив мртве драге у песми „Santa Maria della Salute“ Лазе Костића

             

              „Santa Maria della Salute“ је најлепша песма Лазе Костића, његова „лабудова песма“. То је једна љубавно-елегична песма. Ова песма представља сам врх поезије на српском језику. Настала је 1909. године, годину дана пре Лазине смрти, у сам смирај песниковог живота. Песму је Костић носио дуго у себи, чак 14 година. У њој се сусрећемо са мотивом мртве драге, мотивом који се често јавља у књижевности.

             Настанку ове песме претходила је интимна драма Лазе Костића. Костић се са својих педесетак година заљубио у Ленку Дунђерски, која је имала око двадесетак година и била је ћерка чувеног богаташа Лазара Дунђерског, његовог пријатеља. Љубав је била обострана, и Ленка је била заљубљена у њега. Костић је био опчињен Ленкином лепотом и младошћу, образованошћу и интелигенцијом. А Ленка је била опчињена и занесена познатим песником. Лаза Костић, схвативши да је ова љубав немогућа и неостварива и друштвено неприхватљива због разлике у годинама која је сувише велика, повлачи се и склања у манастир Крушедол. Лазар Дунђерски предлаже Костићу да се ожени богатом Сомборком Јулијаном Паланачки. Свестан да нема куд, јер не може да буде са вољеном Ленком, Лазар пристаје и 1895. године жени се Јулијаном Паланачки. Ту вест Ленка је веома тешко прихватила. Костић одлази са Јулијаном у Венецију где остаје без даха пред црквом Санта Марија дела Салуте. А Ленка одлази у Беч и те исте године, у Бечу, умире у својој двадесет петој години. Много тога је остало нејасно у вези са Ленкином изненадном смрћу. Највероватније да је једино породица знала праву истину. Било како било, очаран венецијанском црквом и сломљен због Ленкине смрти, Костић ће годинама у себи носити ову песму, све док је није довео до савршенства и објавио је као своју лабудову, опроштајну песму. Реално гледајући, изгубили су све, и Лаза и Ленка, али је зато српска поезија добила једну од најлепших песама.

            И колико год се Костић удаљавао од Ленкине смрти, она је била све присутнија у њему. Није могао да јој се отргне. Преплитање њене смрти и неостварене, а толико жељене љубави, изнедрили су песму која, као тајфун, носи све пре собом. И носи у бесмртност и Ленку и Лазу који су у њој заједно, кад већ нису могли то да буду у земаљском животу. А тако им је мало недостајало... Њена младост и његова старост нашли су се у време када је једно искључивало друго. У песнику се сукобио разум и осећајност, мозак и срце. Разум и мозак су надвладали осећајност и срце, песник се повукао, а она је умрла. „Наста смак света“. Ленка је припала „оностраном свету“. Она је мртва драга. И Костић се од обраћања Богородици окреће и обраћа мртвој драгој, љубави, жени уопште, божанској драгој. Лепоту храма поистоветио је са лепотом мртве драге. Храм и драга за Лазу – постали су једно. Схватио је свој грех према мртвој драгој – његов грех је био тај што је побегао од ње и њене љубави. И пошто је све прошло, Костић схвата да није добро поступио. Разум је победио, нема среће, стигла је трагедија као сведок да разум није био добар избор него лудост. Њена смрт изазвала је апокалипсу. Хиперболама васионских размера Костић показује снагу душевног слома који је изазвала Ленкина смрт. Ту се завршава земаљска љубав и почиње љубав у сновима, онострана љубав. Костић опева те сусрете са мртвом драгом. Она се јавља у сну, открива му суштину живота и смрти, нестајања и трајања, стварног и нестварног живота. Ти сусрети доносе милину, рајска осећања, љубав. Те сусрете разумеју само њих двоје. Снови и халуцинације постају Костићева свакодневица. Године ћутања сву бол, љубав и патњу рекле су кроз ову песму. Можда су и извриштале кроз ове стихове. Толика је њихова јачина. Општепрожимајућа. Сједињење Костићево са мртвом драгом ће доћи када дође крај живота, када се њих двоје сусретну у оном свету, то ће победити таму и ништавило, победиће „безњеницу“ и отворити врата раја. Мотив мртве драге овде се издиже изнад простора и времена који су схватљиви људском уму. Мртва драга је доживљена као божанско идеално биће. Овоземаљска драга је променљива и пролазна, а она о којој се сања, она је вечита. То је за Лазу била Ленка, о њој је сањао, са њом је сањао, она је, иако је имао Јулу крај себе, ипак била „та“ вечита. Некако се стиче утисак да лепота жене мора прећи у онострано, мора бити очишћена од овог света и тек тада постаје апсолутна. Та лепота мора ишчезнути, а самим тим онда нема срећног краја. И у овој песми је то случај. Лепа Ленка је умрла и нема срећног краја. Ни за њу, ни за Лазу. Несумњиво да је песма „Santa Maria della Salute“ много више од песме. Она је онај дубоки, искрени и болни јецај душе због немогуће љубави. Она патња која као речни вртлог врти у круг и увлачи у свој вир без шансе за спасењем. Четрнаест година „безњенице“ Лаза Костић биће у том вртлогу у којем је сањао свој живот пре Ленке, са Ленком, њену смрт, свој живот после ње и тај сусрет на оном свету с њом... Боли Лазин вапај и питање зашто му је Ленка тако касно ушла у живот... Ленка је „дивота“, „благо“, „златна воћка“ и он се болно пита зашто му није „сазрела пре“, јер он је већ стар, на дну живота...

               И тако је Лаза, у храму пред којим се нашао, видео свети знак и вертикалу преко које ће успоставити везу са божанским, небеским, духовним. У том храму је још један храм, Ленкин храм... Подигнут на успоменама и сећањима. Ова два храма имају заједничку лепоту и дивљење. А лепота је кобна, судбински је предодређена за несрећу. И јасно је да је лепа Ленка била несрећна.

               Овом песмом Лаза Костић се помирио и са небом и са земљом, а његова Ленка, његова мртва драга, колико год је била песникова највећа радост, у исто време је била и његова највећа лична трагедија. Јер, има ли ишта тужније него када изгубите неког кога безусловно и безрезервно волите, више и од свог живота?

В.М.В.

„Књиге, браћо, књиге, а не звона и прапорце...“

       Велику улогу у књижевном, културном и националном препороду имао је Доситеј Обрадовић. Знао је Доситеј да су  школа, образовање и наука једини пут којим Срби могу да крену у будућност са културно развијеним европским народима. Био је један од наших највећих умова. У себи је носио просветитељске идеје, био је за ослобођење и стварање нове српске државе. За време Првог српског устанка и Карађорђеве владавине био је министар образовања.

       Доситеј је био носилац нових тежњи и новог духа. Користио је свом роду ширећи науку и просвећени разум, ширећи љубав према правди, истини и мудрости. Целокупним књижевним радом је изразио сукобе између старих и нових схватања. Основни циљ Доситејевог рада било је васпитање појединаца и друштва. Био је наш први модерни књижевник. Схватајући да је језик основа културе, захтевао је најпре језичку форму: књиге треба да се пишу простонародним, а не службеним језиком цркве као до тада, јер само књиге које сви разумеју, и прости сељаци и пастири, могу испунити своју просветитељску функцију. И већ је у свом просветитељском манифесту „Писмо Харалампију“ (1783) изнео своју намеру да пише књиге на језику који ће бити народу разумљив. Циљ му је био да његова књига буде за сваког ко разуме српски језик и ко жели да се просвети, јер сви који знају да читају могу просветити разум, а разум је важан као и расуђивање и слободна воља. У животу треба увек бирати оно што је боље и што је корисно за све. А народног образовања не може бити ако није на народном језику. Књиге су непроцењиве, оне се боре и побеђују, оне царују и подижу до звезда. Доситеј је то врло добро знао и желео је да оно што ради буде корисно за све, без обзира на закон и веру. Величао је науку и опомињао на значај образовања. Имао је визију да се сви образују, јер је образовање основа друштва. А чини се да је баш он ударио темеље том образовању. Од Доситеја почиње наша световна књижевност. Радознао дух и жеђ за знањем и науком нису му дали мира. Пoстao je пoлиглoтa: нayчиo je клaсичнe jeзикe грчки и лaтински, нoвoгрчки, затим нeмaчки, eнглeски, фрaнцyски, рyски, aлбaнски, рyмyнски, итaлиjaнски. Његова путовања трајала су годинама, а све у циљу да би што више видео, прочитао и научио. Васпитање и образовање младих, најнужнија је и најкориснија ствар на свету, јер од тога све зависи... и добро и зло и срећа и несрећа... То је било јасно као дан великом Доситеју. Покретач и човек од знања и идеја, искристалисаних мисли и великих снова, заиста се трудио и успео да остави трајан споменик своме потомству, нама. Нажалост, чини ми се да ми, то Доситејево потомство, тренутно живимо у свету и времену у којем је Доситеј скрајнут на маргину свих других „важнијих“ ствари... И чини ми се да је све оно на шта нам је Доситеј указивао и чему нас је учио заборављено. Можда не код свих, али код већине – да. У свакодневици која гута све пред собом, некако изгледа да смо, опет на почетку... јер чују се само звона и прапорци неких новоизграђених цркава, а нове школе су реткост, као и бисери... Можда је време, последњи минут да се опаметимо и сетимо Доситеја и пронађемо онај пут на који нас је тај просветитељ извео... из магле... и схватимо да могу и звона и прапорци, али да без књиге и просвећености и просветљења младих нема живота...   

       А закључак би могао да гласи и овако: Доситеј је имао само једну намеру, а она је била да буде од користи свом народу, на тај начин што ће му на разумљивом језику и преко књига показати шта је добро и корисно, и којим путем треба да иде... Добро српског народа он је видео у општем добру човечанства, па није случајно истицао: „Књиге, браћо, књиге, а не звона и прапорце...“ и тако је отпочео борбу са великом жељом да српски народ, из улице пуне блата уведе на савремен европски пут... А да ли смо на том путу и сада, када нам је све битније од књиге и образовања, е, то је већ нека друга тема...

В.М.В.

Прича о лептиру

       Једног дана, појавио се малени отвор на чаури. Човек је седео и гледао како се лептир неколико сати мучи да би извукао своје слабашно тело кроз тај малени отвор. Онда је лептир стао.
        Зато је човек одлучио да помогне лептиру: узео је маказе и разрезао чауру. Лептир је с лакоћом изашао.

       Човек је наставио да посматра лептира, очекујући да ће се сваког тренутка крила отворити, повећати и раширити, како би подржала лептирово тело и оснажила га. Међутим ништа се није догодило. Лептир је цео свој живот провео пузећи около са слабашним телом и неразвијеним крилима. Никада није полетео.

       Човек упркос својој љубазности и добрим намерама, није разумео да су потешкоће кроз које је лептир морао проћи, излазећи из чауре, потребне, како би крв из тела лептира потекла у крила и када се ослободи чауре да буде спреман да полети.

       Понекад су потешкоће управо оно што нам треба у животу. Никада не бисмо постали онолико снажни колико можемо бити. Никада не бисмо могли летети.